ФАШИСТИЧКИ ПРОПИС МИНИСТАРСТВА
Влада Републике Србије наставља са отвореним нападима на сиромшне студенте! У циљу спровођења политике уништавање високошколског образовања у Србији, Министраство просвете, науке и технолошког развоја повукло је најсрамнији потез у модерној историји Србије. Пропис који је раван фашистичком режиму, нацистичке Немачке и Италије. Ударила је на студенте из осетљивих друштвених група, тј. студенте са инвалидитетом! Влада Републике Србије је у циљу спровођења мера штедње одлучила да штеди новац на онима којима је тај новац неопходан. Од планираних 100 студентских стипендија намењеним студентима са инвалидитетом, Министарство ће исплатити само 6 стипендија!
Студенти са инвалидитетом суочавају се са разним проблемима током школовања. Проблеми су углавном финансијске природе. С обзиром да већина студената долази из породица са скромнијим примањима, стипендије представљају значајну помоћ у њиховом издржавању, тим новцем плаћају станарину и исхрану, да не помињемо новац који морају да дају на име здравствених трошкова, а које здравствено осигурање не покрива. Нико и не мисли кроз шта све пролазе родитељи тих студената и са каквим се проблемима суочавају од њиховог рођења. Овакав потез представља пљување у лице тим људима који порезом плаћају министре и посланике. Овом потезом Влада Републике Србије је јасно ставила до знања да за студенте са инвалидитетом нема места на факултетима у Србији, и тако индиректно осталим особама са инвалидитетом да ни за њих нема места у новој ‘’Европској Србији’’ Влада нам ставља до знања да ће сиромашни морати да изнесу терет кризе, док су још једном платили свој повлашћени положај финансирањем владајућих странака.
Систем у коме се дешавају овакве ствари није систем који је усмерен на добробит свих, већ на добробит појединаца. То је систем коме је време да буде замењен бољим и хуманијим друштвом. Студентски фронт се најоштрије противи овом потезу Министарства. Нећемо дозволити нове нападе на студентски стандард. Нећемо дозволити фашистичке прописе на нашим факултетима. Штедите на богатима, а не на особама са посебним потребама! Позивамо све прогресивне студенте да дигну свој глас против "Болоње" и против ускраћивања помоћи нашим здравствено угроженим колегама. Овог пута отишли су предалеко и неће се зауставити уколико их ми не зауставимо.
НЕ БОЛОЊА, ВЕЋ ХАВАНА!
ОБРАЗОВАЊЕ И ЗДРАВСТВЕНА ЗАШТИТА СВИМА!
ЗА ЈАВНО ФИНАНСИРАНО, БЕСПЛАТНО ОБРАЗОВАЊЕ!
_________________________________________________________
SKANDALOZAN NASTUP MINISTRA RADULOVIĆA
Na Pravnom fakultetu u Beogradu, 26. decembra, održana je tribina o predlogu novog Zakona o radu na kojoj je govorio, između ostalih, ministar privrede Saša Radulović. Tribinu je organizovala nevladina organizacija Libertarijanski klub (LIBEK), od ranije poznata kao glasnogovorna organizacija koja praktično-logistički zastupa interese kapitala u Srbiji, a finansira se od strane zapadnih fondacija koje promovišu neoliberalne koncepte u politici, ekonomiji, privredi...
Tribina je bila svojevrstan fijasko na kom su ministar i organizatori doživeli veliko poniženje. Njih su uz skandiranje „zakon neće proći“ i zvižduke dočekali gnevni studenti, radnici i sindikalci među kojma je bilo i u prvim redovima članova Studentskog fronta.
Međutim, tribina je predstavljala još veći fijasko ako se zna da je ona bila pokušaj zamene za javnu raspravu s zaposlenima, nezaposlenima, studentima, penzionerima i svim drugim najširim društvenim slojevima koje redom dotiče sadržaj novog zakona. Javnu raspravu ministar i njegovo ministarstvo mangupski izbegavaju pokušavajući da prikriju kranje antiradnički i antisocijalni karakter novog zakona. U službi ministarstva, t.j. buržoaske vlasti i države, našli su se, nimalo paradoksalno neoliberali. Tradicionalno neoliberali idejno zastupaju reakcionarne pozicije o tzv. deregulaciji, ili što manjem mešanju, odnosno potpunom nemešanju države u pljačku i tlačenje koju sprovode kapitalisti/gazde/mafijaši/tajkuni nad radnicima, društvenom i državnom imovinom, prirodnim resursima i drugim javnim resursima, dobrima i potencijalima. Da bi se deregulacija u punom smislu izvršila, neophodano je mešanje države, njenih institucija i organa, i to na vrlo nedemokratičan način, uglavnom tako što se sprovede brutalna represija nad radnim narodom i svima koji ne pristaju na neizvesnost i prepuštenost divljanju kapitala. Možda najilustrativniji u prethodnom veku za ovakvu konstatciju i viđenje stvari je primer Čilea, u kom je Pinoče zaveo brutalnu vojnu huntu tokom koje je, procenjuje se, preko 130.000 bilo uhapšeno, više hiljada pobijeno, a preko 30.000 mučeno i zlostavljano. To je bila traumatična cena koju je narod Čilea platio za sprovođenje neoliberalnih eksperimenata tzv. Čikaške škole koju su nesebično finansijski i logistički podržali SAD i CIA. U odbrani interesa kapitala, dakle glavnom zadatku neoliberala, sve vlade koje su na delu realizovale neoliberalne koncepte ostavljale su za sobom pustoš i socijalni haos, i to je ono što danas želi da u Srbiji do kraja realizuje i američki đak ministar Radulović. Neoliberalne koncepcije su posebno agresivne u okolnostima krize kapitalizma, u kojoj se sukob rada i kapitala dodatno intenzifikuje. Predlog novog Zakona o radu je zaista napisan po neoliberalnim merilima, ili barem predstvlja dobar iskorak ka njima kako je i jedan od učesnika tribine posebno naglasio kao veliku „vrednost“ zakona. Jasno je da se u sukobu rada i kapitala novi Zakon o radu jasno opredelio za kapital, i ne može se drugačije tumačiti nego kao još jedna strategija kapitala u okolnostima krize koju je sam kapitalistički sistem porodio. Nema boljeg i lošijeg kapitalizma, ali neoliberalni modeli kojima se rukovodi sadašnji ministar i politika vlade prema pitanju zakona i uslova rada u Srbiji su u najmanju ruku skandalozni.
U svom kratkom izlaganju (inače je čitava tribina trajala nešto kraće od sat i povremena) ministar Radulović je uspeo za iznese more demagogija kojima je pokušao da brani predlog zakona za koji je uporno ponavljao da njegovo ministarstvo nije resorno, te i da ga navodno nisu napisali MMF, Američka privredna komora i druge strane imperijalističke organizacije. Između ostalih demagogija Radulović je ponavljao to da socijalna politika i privreda moraju biti razdvojeni, te da socijalna davanja (ministar je uzeo primer fondova za trudničko-porodiljsko bolovanje) treba ukinuti kako bi se od tog novca mogli formirati fondovi za socijalnu pomoć iz kojih bi porodica s pet nezaposlenih članova primala mesečno neverovatnih 30.000 dinara. Kako bi otklonili mogućnost daljih ispada ministra i žestokog radničko-studentskog negodovanja, organizatori, tačnije moderator iz redova LIBEK-a, se potrudio da tokom diskusije pojedini koji su se prijavili za reč nju i ne dobiju, već je favorizovao gotovo isključivo neoliberale. Negodovanja nisu prestajala i organizatorima nije preostalo ništa već da tribinu okončaju.
Ovakav cirkus odraz je odnosa koji odgovorni imaju prema važnoj temi koju metodično neoliberalno/nedemokratski žele da zataškaju i predlog zakona sprovedu u delo.
Mi im poručujemo da je dosta cirkusa, da zakon neće proći, a da gospodina Radulovića treba momentalno smeniti.
Sekretarijat Studentog fronta,
Beograd,
26.12.2013
_________________________________________________________
STUDENTSKI CENTAR PLJAČKA AKADEMCE
Studentski front (SF) najoštrije osuđuje skandaloznu odluku Studentskog centra da pojača kontrolu u studentskim menzama kako bi na taj način sprečio veliki broj siromašnih studenata da se hrani. Pored te bestidne i drske odluke, Studentski centar je pokrenuo i kampanju oduzimanja kartica za ishranu. Zapravo, o čemu se ovde radi?
Veliki broj studenta je prinuđen da se hrani skromnom hranom u studentskim menzama, koja se iz godine u godinu, iz meseca u mesec pogoršava. Studenti su prinuđeni da se hrane u menzama, jer potiču iz siromašnih porodica. Kako je odnos cene ishrane između budžetskih i samofinasirajućih studenata skoro 1 : 4, veliki broj samofinasirajućih studenata pozajmljuje karticu od budžetskih kako bi se na taj način prehranio.
Studentskom centru takva situacija ne odgovara, jer je njenom rukovodstvu u interesu da se što više studenata prebaci na “ekonomsku” cenu koju plaćaju samofinasirajući studenti kako bi se i ta institucija okoristila u pljačkanju studenata. Stoga je uprava Studentskog centra uvela bahatu kontrolu na samom ulazu i počela da otima kartice studentima, sa obrazloženjem da ta institucija navodno ne može da dozvoli da se samofinasirajući studenti hrane na račun budžetskih jer para za to nema. Taj njihov argument je obična laž, jer su budžetske kartice subvencionisane od strane države. Drugi bezobrazluk Studentskog centra je odluka da poveća cene usluga u menzama za 30 odsto, a taj bezobrazluk je još veći kada se u obzir uzme činjenica da je Vlada ove godine povećala subvencije za 30 odsto.
Dakle, Studentski centar u uslovima ekonomske krize za koju studenti, deca iz radničkih porodica nisu kriva diže cene usluga u menzama i pored povećanih subvencija i vrši teror nad siromašnim studentima koji u uslovima kapitalističke krize i povećanja cena u menzama moraju da se dovijaju kako bi se prehranili. Umesto da im pomogne Studentski centar putem kontrolora vrši represiju nad njima. Revoltirani studenti su odlučili da krenu u rešenje problema. Članovi Studentskog fronta su od prvog dana uzeli učešće u borbi i među onim studentskim aktivistima su koji su inicirali rešenja kako bi se prevazišao problem u kome se nalaze siromašne kolege. Progresivni studenti su izašli sa četiri konkretna predloga pred rukovodstvo Studentskog centra, a oni su sledeći:
1. Da se ukine kontrola i vrate oduzete kartice studentima
2. Da budžetski studenti imaju pravo da ustupe karticu samofinasirajućim studentima
3. Da se povuče odluka o povećanju cena u menzama
4. Poboljšanje kvaliteta ishrane.
Progresivni studenti su dali rok do petka 6. decembra da se problem reši, odnosno da se njihovi zahtevi usliše. Ako do toga ne dođe, borba za prava siromašnih studenata za pristojnu ishranu će se radikalizovati.
Studentski front
Beograd, 4.decembar 2013. godine
_________________________________________________________
DOSTA LAŽI, DOSTA PREVARA, DOSTA BOLONJE! - JAVNO FINASIRANO BESPLATNO OBRAZOVANJE JE JEDNI IZLAZ!
Proteklih dana bili smo svedoci “ispitivanja pulsa” progresivnog studentskog pokreta od strane, Vlade Srbije, Narodne skupštine, SKONUS-a (kerova na lancu buržoaskih akademskih vlasti), sa ciljem određivanja najpogodnijeg trenutka za sprovođenje reakcionarne bolonjske reforme, odnosno finalnog obračuna sa siromašnim studentima, koji u uslovima kapitalističke restauracije u Srbiji, čine ogromnu većinu akadamaca.
Studentski front (SF) i ovog puta, u kratkim crtama, naglašava štetni uticaj potpunog promašaja, kojeg nijedan ozbiljan univerzitet u Evropi nije prihvatio, tzv. „Bolonjske deklaracije“, retrogradnog procesa obesmišljavanja studija, njihovog pretvaranja u kurseve, a znanja u robu. Značajno je istaći da su oni koji uporno obmanjuju studente upravo Vlada Srbije, Ministarstvo prosvete i tzv. „zvanični“ studentski predstavnici (izabrani od strane jednog procenta studenata). Pred početak ovog semestra resorno ministarstvo je najavilo ponovno povećanje školarina, uz istovremeno smanjenje broja ispitnih rokova i povećanje neophodnog proseka za ostvarivanje prava na studentsku stipendiju. Dakle. najnoviji paket mera koji je usmeren na dalju destrukciju studentskog standarda i pretvaranje obrazovanja u privilegiju bogatih. Sve to, još jednom, potvrđuje da je postojeći državni kurs Srbije usmeren isključivo ka što temeljnijem implementiranju divljačkog kapitalističkog sistema, koji u potpunosti ne mari za socijalnu pravdu i ljudsko dostojanstvo. Sve je to, razumljivo, rezultiralo ogromnim nezadovoljstvom studenata, dok su predstavnici SKONUS-a želeli su da se istaknu kao “prva linija odbrane” studentskog standarda i kao jedina studentska organizacija koja može uticati na odluke Ministarstva prosvete. Oni su pobedonosno mahali postignutim dogovorom sa predstavnicima buržoaskog režima. Vreme je pokazalo, kao je Studentski front i ranije isticao, da je to ništa drugo do najobičnija laž i prevara.
Podsećanja radi, planirane nakaradne mere bile bi sprovedena još 2011. godine da glas nisu digli progresivni studenti sa Filozofskog i Filološkog fakulteta i Više elektrotehničke škole, koji su tri sedmice organizovali herojsku blokadu fakulteta, čije uprave uz podršku buržoaskih vlasti danas pljačkaju studente. Pobuna je tad pretila da se raširi vrlo brzo, zbog čega je brutalno ugušena na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu, kada je obezbeđenje zaustavilo studente da uđu u svoju zgradu. Da se studentski opravdani bunt nije smirio, najbolje je pokazala prošlogodišnja pobuna studenata Likovnih umetnosti u Beogradu koji su dve nedelje držali pod blokadom taj fakultet iz kojeg je proizašla saradnja sa progresivnim kolegama sa drugih fakulteta Beogradskog univerziteta. Ta saradnja rezultirala je masovnim protestom za besplatno i javno finasirano obrazovanje, koji su buržoaski mediji uglavnom ignorisali. Kada su pojedini fakulteti odlučili da ipak povećaju školarine, borbeni studenti su blokirali rektorat Beogradskog univerziteta, nakon čega je povećanje školatrina obustavljeno. Studenti su uspeli da se povežu sa svojim prirodnim saveznikom, radnicima, tako da je blokadu Rektorata podržali levičarsko orijentisani Udruženi sindikati Srbije „Sloga“. Buržoaska vlast, uplašena većeg socijalnog bunta, traži svog trojanskog konja i pronalazi ga u - SKONUS-u, organizaciji takozvanih „studentskih predstavnika u čijim redovima ima veliki broj karijerističkih kadrova vladajućih stranaka čiji je cilj bespogovorno izvršavnje naredbi i sprovođenja interesa režima. U SKONUS-u su zastupljeni i predstavnici opozicionih buržoaskih stranaka, koji takođe kao i oni koji zastupaju interese vlasti, bezuslovno podržavaju reakcionarnu “Bolonjsku deklaraciju”.
Svi oni studentsku borbu pokušavaju da prisvoje i prikažu kao svoj uspeh, što čine uz obilatu pomoć buržoaskih medija. Činjenica je, zapravo, to da dok su progresivni studenti blokirali fakultete, protestovali, bili izloženi nasilju i represiji, SKONUS i ostali „zvanični“ studentski predstavnici sedeli su u svojim foteljama izvršavajući zapovesti svojih buržoaskim nalogodavaca. Sada su sve maske pale. Jasno se vidi da Ministarstvo prosvete, kao i SKONUS imaju isti cilj, konačni obračun sa siromašnim studentima. Stoga će Studentski front, kao i u ranijim protestima stajaati u prvim borbenim redovima odbrane studentskih prava! Naš jedini izlaz je da odbacimo retrogtradnu “Bolonjsku deklaraciju”, zbacimo karijeristički i buržoaski SKONUS i druge lažne prestavnike studenata koji rade u interesu kapitalističkog režima. Potrebno je da u cilju stvaranja širokog društvenog fronta krenemo u svakodnevnu, organizovanu borbu, tražeći savez sa sindikatima, srednjoškolcima, seljacima, penzionerima i svim drugim ugroženim slojevima društva. Krajnje je vreme da kažemo:
Dosta laži!
Dosta prevara!
Dosta „Bolonje“!
Javno finasirano obrazovanje je jedini izlaz!
Studenti, a ne klijenti!
Znanje nije roba!
Studentski front Beograd,
02.oktobar 2013. godine
_________________________________________________________
НЕ БОЛОЊИ - ЗА БЕСПЛАТНО СТУДИРАЊЕ!
Активисти Студентског фронта, првог дана акадамске 2013/2014 године, су започели кампању информисања бруцоша о болоњском систему и ономе шта их очекује током студија. Ова кампања је спроведена у следећим универзитетским градовима: Београду, Новом Саду, Косовској Митровици, Крагујевцу. На активисте Студентског фронта са Филолошког факултета у Београду док су делили пропагандни материјал, дивљачки је насрнуло обезбеђење поменутог факултета, које је је по налогу управе покушало на нелегалан и насилан начин да спречи наше активисте у пропагирању антиболоњске декларације. Овај вандалски чин показује јасне немере управе овог факултета која жели да се на страту нове академске године обрачуна са прогресивним студентима. Активисти Студентског фромта су показали још једном своју одлучност, тако да су осујетили физичке и вербалне претње од стране обезбеђења Филолошког факултета поделивши материјал о Болоњској декларацији. У наставку можете прочитати текст брошуре који је дељен:
НЕ БОЛОЊИ - ЗА БЕСПЛАТНО СТУДИРАЊЕ!
Зашто треба да прочитам ову брошуру?
Основни циљ ове брошуре састоји се у томе да те као бруцоша/кињу информише о томе шта је то болоњски процес у својој стварној примени у образовном систему Србије. Пре свега, какви те проблеми очекују у току студија, последица до којих они доводе и начину борбе да се они превазиђу.
Постоје проблеми са болоњским процесом?
Већина вас који започињете студије, вероватно пуни ентузијазма и великих очекивања болоњу углавном видите као: - Систем високог образовања који пружа једнаке шансе свим студентима без обзира на њихове материјалне могућности.
- Могућност за стицање квалитетног образовања у складу са најсавременијим европским и светским трендовима.
- Шансу да се дође до признате дипломе и добро плаћеног посла у жељеној струци.
- Прилику за научно напредовање, усавршавање и наставак студија у некој од земаља европске уније захваљујући мобилности ЕСПБ бодова. Ви, дакле, болоњу видите онако како вам се она и представља путем медија, разних презентација и промоција. Међутим, најкорисније је да се са њоме упознате „из прве руке“, односно путем разговора са вашим старијим колегама. Оно што ми, који смо искусили шта то болоња у пракси значи, можемо да вам кажемо јесте да - све ове идеје које болоња пропагира, иако јесу позитивне, нису ништа друго него „мртва слова на папиру“, а болоња у својој примени заправо доводи до потпуно супротне реалности.
Зашто болоња није систем једнаких шанси?
Болоња није систем једнаких шанси у образовању јер постоји систем наплате школарина. Тај систем јесте механизам дискриминације материјално угрожених студената. Поред папрених школарина, редовно се повећава просек за добијање стипендија које су бедне и нередовне, храна у мензама редовно поскупљује, места у студентским домовима је све мање, док су сами студенти приморани да издвајају новац за разне факултетске таксе, пријавлјивање испита, набавку литературе... Студент који нема новца за школарину неће моћи да се школује. „Али, студент који не учи довоњно вредно не заслужује да буде на буџету“, кажете ви. Нажалост, ускоро ћете и сами схватити да буџет не може да се постигне зато што врло често: морате да радите у току студија; сам бодовни ситем јесте лош па не можете да остварите довољно бодова (број неопходних бодова се стално повећава); желите да довоњно квалитетно научите градиво а не само да јурите бодове; постоји могућност да имате здравствених проблема, породичних проблема или неки другу незгоду, која вам одузима време за учење итд. „Али, школарине се свуда плаћају“. Ово једноставно није тачно, образовање је потпуно бесплатно (јавно финансирано) у: Белорусији, Пољској, Чешкој, Грчкој, Куби, Бенецуели, Анголи, Вијетнаму... Суштина болоње је, дакле, у томе што нам желе протурити знање као нешто што није опште добро већ као некакву робу на тржишту коју ви морате да платите, да би сте са њом изашли на тржиште рада. Уз то систем наплате школарина јесте обична пљачка. Претпоставимо нпр. да се на неки смер уписује 60 студената, од чега 30 на буџету и 30 самофинансирајућих. Поставља се питање: колико нам заправо кадрова треба за то занимање? Ако нам требају свих 60, зашто су њих 30 дискриминисани и плаћају школарину? Ако нам треба само 30, па их држава школује из буџета, зашто уписујемо још 30 који плаћају, а иначе неће бити посла за све? Дакле, у сваком случају ради се о отимању новца. Наравно, нама је увек потребан што већи број кадрова, јер повећање броја високо образованих јесте стратешки циљ апсолутно сваке па и наше државе, будући да је то један од услова општег друштвеног прогреса. Једини систем образовања који пружа потпуно једнаке шансе свим студентима јесте систем јавно финансираног (бесплатног) образовања које се финансира путем пореза свих грађана. Јер зашто би плаћали порез уколико губимо права на све социјалне сигурности (здравство и школстово више нису бесплатни). Дакле, школарине смо већ платили путем пореза.
Зашто болоња не пружа квалитетно образовање?
Болоњски процес из године у годину успева у томе да наше универзитете своди на ранг „колеџа“ који су далеко ближи вишим школама него ономе што се подразумева под факултетом, а најбоњи показатељ је тај што се изучавање студија претвара у кратке курсеве. Болоња снижава критеријуме довоњног знања за одређену оцену. Демотивишући на тај начин талентоване студенте и доводећи до негативне селекције (мање успешни студенти чешће боље пролазе од својих успешнијих колега!). Шта то значи?
Узмимо за пример једног студента медицине који полаже нпр. анатомију. Он ће се трудити да испит положи по сваку цену, без обзира што није довољно добро научио (иако можда то жели). Ми не можемо да га кривимо, јер уколико не положи испашће са буџета или можда обновити годину, а нема довољно новца за то. Он ће тај испит можда и положити зато што су критеријуми снижени и добиће 6-ицу. Међутим, он нема довоњно квалитетног знања и није тешко претпоставити до каквих све негативних последица може доћи у његовој лекарској пракси. Са друге стране, студент који заиста жели да зна можда неће ни изаћи на испит за који није довољно научио јер то противречи његовом достојанству. Због тога ће можда обновити годину, изгубити буџет или чак прекинути студије демотивисан зато што од њега боље пролазе они који мање знају. То је оно што доводи до тзв „негативне селекције“.
Зашто болоња не доводи до признате дипломе и добро плаћеног посла?
Завршетак „основних академских студија“, није никаква гаранција да ћете уопште доћи до посла, та диплома готово ничему не служи, јер „мастер се свуда тражи“. Тек са мастер дипломом ви стичете ранг звања какво се некад остваривало на основним академским студијама. Дакле, мастер вам је неопходан. То подразумева, нове школарине које су далеко веће од већ превисоких школарина на основним студијама, нове наплате јер се свака ситница на факултетима плаћа од пријаве испита, овере семестра, разних овера, теренских вежби итд. (иако то варира од факултета до факултета, свакако представља чисто материјално угњетавање.) Ако и завршите мастер, то још увек не значи добро плаћени посао, нити чак уопште плаћени посао. Прва ствар која вас чека на тржишту рада јесте прича како „немате довоњно искуства“. То значи да ћете најпре морати да волонтирате, односно да радите потпуно бесплатно. Затим можда да радите за „миниалац“ да би сте ко зна када, ако икада, стигли до пристојне зараде.
Зашто болоња не омогућава бољу мобилност студената?
Увођење европског система преноса бодова (ЕСПБ) подразумева да се бодови које добијате по испиту (по години укупно 60) могу пренети у неку другу високошколску установу било где у европи где је на снази исти болоњски систем. Ипак изузетно је мали проценат студената који завршавају студије у року, то су углавном талетновани студенти. Оно што њима систем преноса бодова омогућава јесте да студије наставе негде другде и што пре оду из земље, што доводи до одлива мозгова. Идеја о наставку студија негде на страни уопште није лоша. Међутим проблем је у томе што ми не градимо квалитет и углед сопствених факултета тако да су непостојеће шансе да студенти из других земаља наставе студије код нас. Квалитетне студије и факултети који дају успешне стручњаке довољна су реклама сама по себи. Наставка студија у другим земљама је увек било и онда када није било болоњског система. Да би постигли заиста квалитетне студије са једнаким шансама потребно је у потпуности зауставити спровођење болоњске декларације.
Шта је решење?
Решење је организована студентска борба која за свој главни цињ има укидање болоњског процеса и потпуно јавно финансирано образовање. Неопходно је организовати се и изборити за сопствена права, кроз штрајкове, протесте, блокаде факултета, ректората и сл. Традиција анти-болоњске борбе постоји онолико дуго колико и пракса спровођења болоње. Она међутим није давала довоњно резултата зато што: није била довоњно добро организована; студенти нису били адекватно обавештени и упућени у проблеме и решења (нарочито бруцоши); није била усмерена на коначна решења већ је била партикуларна (смањење бодова или смањење школарина а потребно је потпуно укинути бодове и школарине).
Зар већ не постоје студентске организације које се боре за студентска права?
Тачно је да већ постоје одређене организације: студентски парламент, савез студената, студентска унија итд. Међутим, ни једна од њих нема за циљ борбу за материјалне интересе студената. Врло ретко се ове организације супротстављају министарству или управи факултета онда када они доносе нове намете. Те организације више служе као некакав „инфо центар“, дакле, за обавештења о томе какве све услове новчане или друге природе морате да испуњавате. Затим, организују екскурзије (без едукативног садржаја) са приватним туристичким агенцијама, по ко зна каквим условима, и за које студент просечног имовинског стања сигурно нема новца итд. Да ли се те организације ипак могу изборити за наша права? Овде постоје две могућности: 1) те организације желе да се боре за бољи студенски стандард, али не могу. Пракса показује да ако желе да се боре, те организације будући да су део система и под контролом управе, не могу постићи резултате. Овде се ради о систему компромиса. Држава жели да повећа намете нпр. школарине за 20%, она их онда повећа за 40%, студентски „представници“ се онда наводно буне, па се дође до компромиса од 20% што је и почетна идеја. 2) те организације не желе да се боре, јер желе да сачувају постојећи ситстем у коме имају добру позицију. Притом се ради о каријеристима који се боре за своје интересе и често су чланови владајућих, буржоаских партија. Уколико се пак студенти самоиницијативно организују они се чак боре против студената. Своје интересе нећемо остварити кроз корумпиране организације у служби постојећег система. Након низа година неуспешних борби, ми ваше колеге, одлучили смо да оснујемо своју независну организацију под називом „Студентски фронт“.
Шта је то „Студентски фронт“?
Студентски фронт је прогресивна студентска организација која се залаже да сви студенти имају исте шансе приликом школовања, односно да високо школско образовање буде доступно свима, што значи да мора да буде потпуно бесплатно. Студентски фронт се залаже за укидање приватних факултета, јер су они једни од стожера приватизације образованја које за циљ има да онемогући деци из сиромашних породица (огромној већини) да студирају. Студентски фронт у својим редовима окупља децу из радничких, сељачких и породица поштене интелигенције која не трпи неправде. Ми се боримо за општу социјалну трансформацију друштва, а она једино се може остварити организованом, свакодневно борбом.
Знање није роба!
Студенти, а не клијенти!
